“Žak Delor je pročitao predlog ‘Prvo, političkom odlukom Jugoslavija će biti odmah primljena u EU. Drugo, da uspije reforma Ante Markovića, dobićete iz budžeta EU pet i po milijardi dolara’, rekao nam je Delor.
Na petnaestogodišnjicu raspada Jugoslavije u januaru 2007. godine bivši predsednik Makedonije Kiro Gligorov govorio je o tome kako rat mogao da bude izbegnut, da nije bilo sujete i ličnih ambicija lidera Srbije i Hrvatske Slobodana Miloševića i Franje Truđmana. Slične navode mogli smo i pre i posle toga da čujemo od raznih svedoka rasturanja bivše Jugoslavije, ali i inostranih političara i analitičara. I često se postavljalo pitanje šta bi bilo da su predsednici republika tada prihvatili čuvenu ponudu za brzi ulazak u EU i pomoć od pet milijardi.
Da li je plan koji je u Beograd donela “evropska trojka” zaista mogao da spasi zajedničku državu od građanskog rata i okrene istoriju ovih prostora u nekom drugom pravcu? Mnogi učesnici tih događaja bi godinama kasnije rekli kako to “nije bila ozbiljna ponuda”. Prema svedočenju Kire Gligorova, pred samo rasturanje Jugoslavije kao poslednji pokušaj da ne dođe do rata između republika u Beograd je došla “trojka iz Evropske zajednice”. Žak Delor, predsednik Evropske komisije, Hans Van den Bruk i ministar inostranih poslova Luksemburga Žak Santer, iz zemlje koja je u tom trenutku presedavala. Okupili su članove predsedništva i izabrane predsednike republika, kako bi im izneli plan.
“Žak Delor je pročitao predlog koji je bio usaglašen na Ministarskom savetu EU. ‘Prvo, političkom odlukom Jugoslavija će biti odmah primljena u EU. Drugo, da uspe reforma Ante Markovića, dobićete iz budžeta EU pet i po milijardi dolara’, rekao nam je Delor. A onda se pokazao sav nerazuman odnos između predsednika republika – ako jedan kaže A, drugi kaže B”, ispričao je Gligorov pre nešto više od decenije.
On je istakao da oseća deo odgovornosti jer je bio u tom timu.
“Nismo mogli nikako da se sporazumemo. Da nije moralo baš sve da se uništi što je bilo u bivšoj Jugoslaviji. Ja ne spadam među one ljude koji smatraju da je sve što je bilo u bivšoj Jugoslaviji bilo pogrešno i loše. Ima i rezultata. I te stvari treba odvajati. Delor nam je tada, takođe rekao da svaka republika koja želi da bude nezavisna treba da ide na referendum, i ako to potvrdi narod biće primljena u UN”, rekao je Gligorov.
Uglavnom se ponuda iz EU tumačila kao ponuda koja bi pratila i konfederalno uređenje države, a Gligorov je posvedočio da je postojala i inicijalna ideja o referendumima za nezavisnost republika. Prema svedočenju pokojnog predsednika Makedonije, dvojica predsednika Srbije i Hrvatske nisu prihvatili Delorov plan.
“Javio se Milošević i rekao: ‘Ja smatram da treba da stvorimo čvrstu i modernu federaciju sa centrom u Beogradu’. Potom se javio i Tuđman i rekao: ‘Ja osećam da imam istorijsku misiju da obnovimo hrvatsko kraljevstvo. Mi smo imali državu, i sad je treba obnoviti. I drugo me ne interesuje’. A onda jadni Alija Izetbegović kaže: ‘Molim vas nemojte tako, hajde da prihvatimo kao osnovu za razgovor, pa će tu biti sugestija raznih. A ako toga ne bude u Bosni će biti krvi do kolena'”, prisetio se Gligorov susreta sa evropskom trojkom.
Da je taj plan prihvaćen, smatrao je bivši predsednik Makedonije stvari na Balkanu krenule bi u posve drugom pravcu. “Da je bivša Jugoslavija ostala cela izbegavši pogubne ratove devedesetih i ušla u Evropsku uniju, ne samo da bi ljudima u regionu bilo bolje, već bi i Evropska unija bila bolja”, bio je zaključak projekta saradnika Nemačkog društva za spoljnu politiku (DGAP) Kornelijusa Adebara koji je razmotrio šta bi bilo da je Evropska unija uložila veće napore, pre svega finansijskim podsticajima, u opstanak Jugoslavije i njeno primanje u svoje članstvo.
Međutim još jedan od ljudi koji su bili prisutni na sastanku sa evropskom trojkom, bivši slovenački predsednik Milan Kučan, smatra da je međunarodna zajednica za vreme jugoslovenske krize činila pogrešne korake.
Kučan je ocenio da je međunarodna zajednica počelo prekasno da se bavi jugoslovenskom krizom i da iz današnje istorijske logike Jugoslavija nije imala perspektivu.
“SAD i Evropska unija su pokušali da spasu Jugoslaviju i u trenutku kada je bilo jasno da su unutrašnje protivrečnosti i dezintegracioni procesi otišli predaleko, tako da država u kojoj neki narodi nisu videli svoju budućnost faktički više nije postojala”, rekao je Kučan. Na pitanje da li bi novac u iznosu od 5,5 milijardi dolara koje je ponudila evropska trojka, kao i pridruženo članstvo Jugoslavije u EU, neposredno pre proglašenja slovenačke nezavinosti spasilo SFRJ od raspadanja, Kučan je rekao da je uveren da to ne bi pomoglo.
“Krajem maja 1991. godine u Beograd su došli Žak Delor, tadašnji predstavnik Evropske komisije, i Žak Santer, koji je predsedavao Evropskom zajednicom, zabrinuti zbog stanja u Jugoslaviji, koje se dodatno zaoštrilo jer Stipe Mesić nije izabran u Predsedništvo SFRJ. Za sprovođenje reformi oni su ponudili finansijsku podršku, a reforme su bile i uslov za početak pregovora o pridruživanju Jugoslavije Evropskoj zajednici”, rekao je Kučan.
On je naveo da je ponuda odbijena jer su zaoštreni odnosi u Jugoslaviji tražili mnogo više od ekonomskih reformi, a to su duboke političke reforme i novi dogovor jugoslovenskih republika u definisanju smisla i principa zajedničkog života, oblika i funkcionisanja u zajedničkoj državi.
“Bio je potreban sporazum koji bi garantovao potpunu ravnopravnost naroda Jugoslavije i dosledno poštovanje ljudskih prava. Milijarde dolara nisu mogle biti zamena za nesposobnost i nepripremljenost političkih rukovodstava za jedan takav sporazum, koji je mogao sprečiti nasilni raspad zemlje i k*vavi rat”, rekao je Kučan.
Buka
