Još jednom se Josip Pejaković upisao u velikane svojom neprevaziđenom ljubavlju za Bosnom, a i Hercegovinom, svojom ljubavlju prema svima, bez obzira kako se zvali.
U ovim danima kada 2021. odlazi, a koju svi mi želimo da zaboravimo, desio se događaj koji ne smijemo i nećemo da zaboravimo!
Pred našim očima, na malim ekranima, pisana je veličanstvena monodrama u izvedbi onoga kojeg zadugo niko neće moći prevazići u svome putu kojim hodi.
JOSIP PEJAKOVIĆ!
Od danas se to ime mora pisati isključivo velikim slovima, velikim kažem, da se to veliko srce nikada ne zaboravi. Jer, ne smije da se zaboravi.
Još jednom se PEJAKOVIĆ upisao u velikane svojom neprevaziđenom ljubavlju za Bosnom, a i Hercegovinom, svojom ljubavlju prema svima, bez obzira kako se zvali. Ljubavlju za čovjeka, toga čovjeka sa bosanskohercegovačkog prostora koji danas doživljava teške trenutke u svojoj historiji.
Gledali smo svi mi tu monodramu, seansu, jer to nije bio intervju. Senad je zašutio!
Nijedne nije rekao za više od sat vremena. On, ljubopitljivi sjajni novinar, je šutio, jer nije imao šta da kaže, da doda, da upita, da zatraži objašnjenje. Šutio je Senad, za čudo, jer je bio opijen veličinom iskazane ljubavi, nazivanjem svega i svačeg pravim imenom.
Šta se tu još može dodati kada veliki JOSIP PEJAKOVIĆ, pripovijeda odu svojoj domovini.
Šutnjom smo svi mi iskazali poštovanje prema nekom ko nam daje nadu da će nas još biti, jer mora biti.
A, onda je došao vapaj: ŠTA NAM RADE, SENADE, POBOGU?
I suze!
Poslije ove rečenice, ne postoje više riječi, već samo šutnja i pokoja suza u oku. Nisam mogao izdržati, priznajem, a da ne zasuzim.
Ne, ne stidim se toga. Te su suze PEJAKOVIĆEVE, i suze svih nas, bile ljudski izraz nečega što se riječima ne može iskazati, već samo suzom, iskrenom i muškom.
I muškarci znaju da plaču, zar ne?
Zastanite svi vi rodoljubi, za ostale me nije briga, nad tom preteškom rečenicom: ŠTA NAM RADE, SENADE, POBOGU?
To je pitanje na koje svi mi tražimo odgovor, nadajući se da ćemo ga naći, a ne možemo ga naći jer su svi urotili – i naši i njihovi – da unište dragulj na Balkanu, a da za to baš nemaju nikakvog razloga. To samo mogu uraditi bezdušnici koje je JOSIP nazvao pravim imenom.
I ako me ikada iko više bude pitao zašto još iz daleka pišem o mojoj Bosni, poslije toliko decenija daleko od nje, ja ću da ponovim PEJAKOVIĆEVE riječi: “Nek se svi ne čude što sam ‘vakav. Ja sam ‘vakav što me Bosna rodila”.
A, onda je došlo nešto što me je opet do suza dirnulo!
Priča njegova o sunarodnjacima kojih ima još jako malo na prostorima Bosne i Hercegovine. A bilo nas je nekada davno, predavno, na hiljade! Sada nas ima manje nego što ima stanara u mojoj zgradi.
Ispričao je priču, ON, velikan, kome se vjeruje i kojeg se sa pažnjom sluša, bez puno pitanja, jer će on sve objasniti.
Hvala ti, veliki PEJAKOVIĆU, što si i nas Jevreje spomenuo u ovoj monodrami pisanoj iz srca, tu, pred našim očima, uživo, iz srca i duše kažem, jer je tako i bilo i nikako drugačije!
Da, odlazimo sa tugom sa tih prostora u koje smo došli kada smo zajedno sa muslimanima bili protjerani iz Španije, 1492. godine. A kada nas više ne bude tamo gdje smo sa ljubavlju i poštovanjem primljeni, ostat će priča o nama koji smo ugradili našu ljubav, znanje i poštovanje u domovinu koju smo voljeli.
ŠTA NAM RADE, SENADE, POBOGU?
Face
