“Prekjuče, 3. maja, započela je jedna divna priča o prijateljstvu. U jutarnjoj šetnji sa svojim psom naletio sam na auto s beogradskim tablicama ovdje u Rijeci, na Kantridi. Primetio sam psa pored auta i, kao ljubitelj životinja, morao sam ga pomaziti. Naravno, usput sam im dobacio: ‘BRAĆO, VODITE ME SA SOBOM U BG!’
Oni su oduševljeno odgovorili: ‘Možeš ti u BG, mi smo ovdje u Rijeci.’ To su bila dva momka i jedna devojka u dvadesetim godinama. Oni su bili iz Bosne, sa Romanije (ili bar jedan od njih), a devojka je bila iz Beograda. Kad sam odlazio, čuo sam ih kako pitaju: ‘BRATE, MOLIM TE. ZNAŠ LI GDE SE MOŽE IZNAJMITI APARTMAN? HTJELI BISMO PRENOĆITI…’ Odmah sam počeo zvati prijatelje, poznanike, čak i moju mamu, i za sat vremena smo našli apartman za njih. Bili su oduševljeni, veseli, odmah su nas pozvali na piće i zahvalili se 200 puta. Kome drugom da pomognem ako ne svojoj braći, logično. Tako sam ih prekjuče odveo do apartmana našeg porodičnog prijatelja, koji im je izašao u susret i maksimalno smanjio cenu.
Praktično su im naplatili samo za jednu osobu, da bi oni mogli da uživaju i da imaju još džeparca. U razgovoru sa vlasnikom apartmana, saznao sam da su oni oduševljeni njima, baš kao što su oni rekli da su oduševljeni Riječanima. Rekao je da smo mi jako gostoljubivi, simpatični i dobri ljudi. I da će se sigurno vraćati svaki mesec bar deset dana tokom leta. Juče su trebali ići u Trst, ali kada sam došao jutros da ih pozdravim, rekli su: ‘BRATE, NIŠTA OD ŠOPINGA, OSTAJEMO JOŠ JEDNU NOĆ, OVO JE ZA NAS RAJ.’ Naravno, vlasniku apartmana nije bio problem, gledao ih je kao svoju decu. Družili su se s njima, večerali sa njima i suprugom u dvorištu, šalili se do duboko u noć. Oduševljenje je bilo obostrano. I tako, juče uveče, mi na moru… Odlučio sam da ponesu deo Rijeke sa sobom u Bosnu i Beograd. Mali magneti sa motivima Rijeke sigurno će ponosno krasiti njihove sobe ili frižidere. I tako se približavao trenutak rastanka. Jednog od njih nisam uspeo nagovoriti da zapliva u dubini, čak ni kad sam mu obećao BUREK SA SIROM.
I došao je trenutak rastanka. Seli smo nakon mora u dvorištu apartmana, pričali, pričali, vreme je proletelo. Tako je kada ste u dobrom društvu. Ustali su u 6:00 ujutru, pa sam rekao, idem da se odmorim. Svi su skočili u zagrljaj, izljubili smo se, izgrlili, poželeli im srećan put i da se obavezno jave kada stignu, kako bih znao da je sve u redu. Samo su rekli: ‘Vidimo se uskoro, vratićemo se jako brzo. Ako budeš u BG, znaš koga da zoveš, TU SMO… Ima li lepših stvari od ovakvog svežeg, novog, a opet čvrstog prijateljstva? Evo slike mene i moje braće preko granice.”
Ovako preuređen tekst zadržava duh i srž originalne priče, izražavajući toplinu i spontanost susreta i novog prijateljstva između ljudi različitih krajeva.
