Srpska atletičarka Angelina Topić osvojila je srebrnu medalju u skoku uvis na Evropskom prvenstvu u Rimu. Ovo je veliki uspeh 18-godišnje atletičarke za koju se veruje da će tek pomerati granice i praviti velike uspehe.
Angelina dolazi iz sportske porodice, njeni roditelji Dragutin i Biljana Topić takođe su bili veliki šampioni i zlatnim slovima su upisani u istoriju Srbije. Jednom prilikom, Dragutin Topić dao je svoju životnu ispovest Kuriru i mi vam je u nastavku teksta prenosimo u celosti.
Životna priča Dragutina Topića
Težak čovek. U ove dve reči najbolje opisuje sebe. Tvrdoglav, uporan i impulsivan. Da nije takav, ne bi bio ovo što je danas. Ne samo otac srpske rekorderke u skoku uvis Angeline Topić već i vlasnik i dalje važećeg juniorskog svetskog rekorda. I kad je skakao uvis i kad se borio s vetrenjačama ili sa samim sobom, pa i danas, kad u svom klubu po pravilima koje sam postavlja stvara nove atletske šampione, Dragutin Topić je ostao – samo svoj. I, još nešto – bio je Konstrakta pre Ane Đurić.
Početak
Selio sam se nekoliko puta u životu; na primer, iz centra Beograda u Sremčicu, pa onda nazad u grad, u kom sam kasnije Zvezdaru zamenio Banovim brdom, gde sam i danas. Sad kad ti ovo budem rekao, zvučaće kao da sam mnogo star, ali u ono vreme, kad sam ja bio klinac, sport je bio dostupniji svima.
A znaš i sam kako je to, ideš tamo gde ti ide društvo. Ja sam se tako vukao za tim svojim društvom i u Sremčici, gde je jedini mogući izbor bio fudbal, krenuo sa fudbalom. Logično. Kako sam sazrevao, tako sam postajao svesniji da je individualni sport ono što me krasi. Nije da nisam mogao da budem dobar u kolektivnom sportu, mogao sam, ali baš zbog karaktera o kojem ću da ti govorim opredelio sam se za individualni i tu se najviše pokazao.
Roditelji
Moram da kažem da sam imao i podršku roditelja, koji se nisu mnogo mešali. Bio sam i ostao težak, tvrdoglav i uporan, jer verujem da je ono što radim najbolje za mene i one koji me okružuju. To se ispostavlja kao tačno, iako mnogi to neće da priznaju. Impulsivan sam, volim samoću i da razmišljam. Kad je sport u pitanju, vidim gde su rešenja i trudim se da od dva-tri moguća izaberem najbolje. Kao trener svojim takmičarima dajem slobodu da sami pronađu put. Tu sam da im pomognem.
Tako je nekako bilo otkad pamtim. Imam brata Vojislava i polusestru Sanju iz očevog prvog braka i oni su uvek tu za mene, kao i ja za njih. Drugačiji sam i od oca; on je, recimo, platu doneo i predao majci na upravljanje, a ja ne, ja volim da učestvujem u kućnim dešavanjima, da plaćam, pomognem, šta i koliko mogu.
Škola
Nisam tip koji trpi, pa sam često menjao sredine i tražio onu koja će meni da se prilagodi. Mama Mirjana i tata Miroslav su radili u prosveti. Mama je imala mnogo poznanstava, a ja sam tražio društvo koje će da me prihvati. Nikada to nisam radio zbog ocena, to nije bio problem. Danas nisam u kontaktu sa tim ljudima, jer sam zbog karaktera često menjao društva ili su ona menjala mene.
Prave prijatelje imam samo u sportu i to više iz inostranstva. Danas je to lakše, jer ima više načina. Patrik Sjeberg i ja smo imali istog menadžera i mnogo vremena smo bili zajedno. Šveđanin je pun životnog iskustva i pomogao mi je mnogo puta da šire sagledam život.
Individualac
Proces selekcije u atletici je takav da je trčanje prvo, a tehničke discipline su poslednje. Naročito kod dečaka, gde pubertet dolazi kasnije, pa još ako ste fizički retardant, kao što sam bio ja, koji je morao da sačeka rast i sve što prati fizički razvoj dečaka koji kasni za generacijom. Kasnije sam dobio i na odrazu. E, to su prvi preduslovi. A nisam planirao skok uvis! Sve je puka slučajnost.
Na stadionu Crvene zvezde bilo je takmičenje u troboju tokom kojeg sam trčao, bacao kuglu i prvi put skakao uvis. Pre toga nikad nisam video ni sunđer na koji se pada, a ne da sam probao da skačem. U tom momentu sam u skoku uvis bio najbolji, ali sam nastavio da trčim. Ipak, činjenica da sam pobedio u skoku uvis ostala mi je u malom mozgu. Sve do trenutka kada je nastavnik fizičkog u osnovnoj školi pitao da li neko zna da skače? Javio sam se, iako – ponavljam, skoro da pojma nisam imao! Računao sam, ipak, da znam i digao ruku kao veliki majstor. Ispostavilo se sudbonosnim, jer sam bez ijednog treninga pobedio u školi, opštini, Beogradu i bio treći u Jugoslaviji.
Helsinki
E, a prvi susret s atletikom bilo je Svetsko prvenstvo u Helsinkiju 1983. godine, sećam se. Znaš kako, dva TV kanala su te na neki način mamila da pratiš sport i da se putem ekrana upoznaš sa herojima detinjstva ili mladosti. I onda – neopisiv je osećaj kada se kasnije, koju godinu kasnije, sretneš sa tim alama! Čoveče! Prvi put sam to doživeo na prestižnom mitingu u Cirihu. Eeeeeej, gledao sam ih na ekranu, nedostupni i daleki, a sad se takmičim s njima, uz mene Karl Luis, Edvin Mozes… Ludilo!
Krize
Kako sam se borio? Ne znam! To dugo pitaju i Novaka Ðokovića, koji je mentalno toliko jak da ljudi često ne veruju. Otkud znam. Ima onih koji smatraju da je lakše u kolektivu, meni nije. Meni je lakše samom. Sada kao trener, recimo, vidim da za mnogo toga treba vreme, da nešto proživiš. Mislim da je, ma koliko težak, sazrevanje jedan jako lep proces.
Amerika
Eh, Amerika… Tamo su sportisti uspešni ljudi. Imao sam osećaj pripadnosti u školi. Poštovali su me, a to imponuje. Čak i kada se nešto loše desi, kažu: „Dobar posao, sutra je novi dan.“ To mi je pomoglo da shvatim da kada se, da se tako izrazim, desi sranje, radimo i idemo dalje. Uspeha će biti. Taj pristup je u slučaju individualnog sporta bolji. Atletika je sport koji se slabije prati, nije toliko popularan, da se ne lažemo. Svi se sete Topa kad treba medalja, a šta je bilo prethodnih 365 dana, nikog ne zanima. Zato lobanja mora da bude najjača i da radi trista na sat. Ne da budeš p…a. Moraš da imaš „kohones“.
Kum Mihajlo Švraka
Moj trener i kum Mihajlo Mika Švraka imao je običaj da kaže da ima svoj sistem treninga, ali nema čoveka da sprovede ono što je zamislio. Kada sam se ja pojavio, priča se promenila, tvrdio je da sada ima i čoveka kakav mu je potreban. Nisam nikada saznao šta je video u meni, niti šta ga je ponukalo da tako nešto priča.
Inače, verujem da veliki trener mora da ima veliki nos, da neprestano njuši i traga za talentom, dok ne nađe dijamant ili, zašto ne, i dijamante koje će da izbrusi. Verujem da sam od njega nasledio dar za procenu talenta. Ne grešim! Možda sam se negde i ogrešio, ali u proceni ovih sa vrhunskim potencijalom greške nema.
