Ne postoji osoba u ovoj zemlji koja nije odgledala bar jednu epizodu neke njegove serije. A ima ih mnogo i sve su popularne. Zahvaljujući pisanju stvorio je sebi bolji život, on i supruga Ljiljana, koja je njegovo porodično blago, srećni su ljudi, a dok je, pre popularnosti, radio kao sudija, nije sanjao da bude kapetan na belu lađu, već pisac. I to mu se ostvarilo

Ono što sam poneo iz Sinja jesu uspomene, one koje se steknu u detinjstvu i više ne zaboravljaju, pre svega mirisi… Miris majčine kuhinje, dalmatinske bure, vinograda, konobe u kojoj se mulja grožđe. I slike: vrh Dinare, pod snegom, koji sam jednog jutra video sa prozora svoje sobe, čamac na reci Cetini, koji se ljuljao na vodi pa me je bilo strah da uđem u njega. Izleti u Sinjsko polje.

Sve je to nestalo onoga dana kad smo prešli u Beograd. Ja sam se Beogradu vrlo brzo prilagodio. Sve me ja fasciniralo. Najviše svetleće reklame. Posebno jedan majmun-lutka u izlogu kod “Londona” okružen čokoladama, koji mi je kroz staklo neumorno klimao glavom.

Dolazak u Beograd

Odluka mog oca da ode iz Sinja u Beograd bila je vrlo hrabra, na ivici avanturizma. Krenuti sa ženom i dvoje male dece, od devet i pet i po godina, a da ga u Beogradu ne čeka ni stan, ni zaposlenje, u potpunu neizvesnost, mogao je samo čovek velike moralne snage i ogromnog samopouzdanja. Prvih nekoliko meseci stanovali smo kod dve mamine sestre, u suterenu, a one su imale stan od samo dve sobe.
Novih stanova bilo je svuda. Mnogo se gradilo. Moglo se birati. Sve je mirisalo na drvo, na malter, na nov parket. Majstori koji su radili bili su sjajni. Stanovi, čak i oni mali, rađeni su sa gipsanim radovima, imali hrastov parket. Srećom, stanarine su za nas bile veoma visoke, pa je od jednog takvog stana, u Dalmatinskoj ulici, otac morao da odustane. Srećom, jer je aprila 1941. tu kuću pogodila bomba i na njenom mestu ostala je samo ogromna rupa puna vode. Mi smo se uselili u skromniji stan, u parteru Cvijićeve 97. Oko te zgrade palo je šest bombi, jedna i na susednu, ali na nju nijedna. Stanovao sam u njoj sledeće 22 godine.

Međutim, otac nije mogao da dobije posao u Beogradu, ušteđeni novac i onaj od radnje prodate u Sinju potrošio se i došli smo na ivicu bede. Jedne večeri sedeli smo u mraku, verovatno su nam isključili struju, i čuo sam kad je otac rekao mojoj majci: “Ne znam šta ćemo sutra.”

Šta će biti sutra

Ne znam šta je bilo sutra, ili možda prekosutra, ali kroz nekoliko dana on je dobio posao u zgradi današnjeg Muzeja grada Beograda. Tada je to bila Hipotekarna banka. Vodio je restoran za zaposlene, u kome je bio zakupac, šef, kuvar, poslastičar, nabavljač i konobar, i uz pomoć moje majke vratio dugove, obukao decu, pa je kupovina sanjanog bicikla za mog brata i trotineta za mene postala sasvim izvesna. A onda je došao rat. I četiri nove godine bez posla, bez zarade, bez ogreva zimi, bez dovoljno hrane za decu. Bila je to velika životna avantura.

Ali mnogo godina kasnije, rekao nam je pušeći svoju neizbežnu lulu: “Život je borba.” Rekao je to mirno. On koji u životu nije imao jedan spokojan dan, a svaki novi dočekivao vedar i pun optimizma.
Znaš šta, Damire

Taj optimizam delovao je na nas, na Damira i mene, umirujuće, i mi smo preseljenje u Beograd doživeli kao uzbudljiv i čaroban doživljaj. Vodio nas je da vidimo velike zgrade, kraljev dvor, stražare-gardiste, tramvaje, svetleće reklame, a najviše nas je fascinirala velika fontana na Terazijama, sa kamenim kornjačama iz kojih izbija voda, obasjavana raznobojnim reflektorima. “Pa, kako vam izgleda Beograd”, upitao nas je videći da smo očarani. “Sviđa nam se”, odgovorio je moj brat. “Ali kad ćemo se mi vratiti u Sinj?” Na to je otac malo ćutao i onda mu rekao: “Znaš šta, Damire. Mora ako nešto da ti kaže. Nikada se mi više nećemo tamo vratiti.” “Ako” je tata. Damir je tada seo na ivicu fontane i gorko se isplakao. Imao je već devet godina. Otac je ćutao. Samo je stavio ruku na njegovu glavu. Danas mogu da zamislim kako je bilo njemu…

Ljubav na prvi pogled

Majka mi je bila izuzetno lepa žena. Otac ju je ugledao dok je izlazila iz autobusa. Sa starijom sestrom došla je iz Livna, gde su oni živeli, poslom u Split. Odmah joj je prišao da se upozna. Jelena je tad imala 18 godina, on 36. Bila je to ljubav na prvi pogled. Tri puta je išao u Livno da je prosi. Uprkos velikoj razlici u godinama, bio je to izuzetan brak. I prava, duboka ljubav. On, pravi rasni dalmatinski momak, posle venčanja nije pogledao nijednu drugu ženu, a kad je umrla, isplakao se na terasi, sam. Dugo su tekle suze, jedine koje je ikad pustio u životu. I više se nije ženio. Jelena je bila jedna i jedina.
Šta je ubilo majku

Volela je da čita. Čitala je do poslednjeg dana. Dikensovu “Malu Dorit” nije pročitala do kraja. Dugo je ta knjiga stajala pored njenog kreveta, sa šibicom na mestu do kog je stigla. Volela je filmove i muziku. I rat smo preživeli, ali jednog dana 1949. došli su u stan i odveli joj starijeg sina u zatvor. Pet meseci nije znala da li je živ, svakoga dana sedela je kraj prozora i očekivala ga da se vrati. Pet meseci svakodnevnog stresa. Dočekala ga je i posle nekoliko meseci umrla.

Brat

Po fizičkoj snazi, stoicizmu, izdržljivosti, bio je sličan ocu, i u detinjstvu i kroz ceo pubertet odlučujuće je uticao na moje formiranje, opredeljenja i razvoj. Ne samo zbog toga što je bio četiri godine stariji. Imao je u sebi nešto od vođe koga nesvesno slede i podržavaju i druga deca. Kroz celo školovanje, do velike mature, nije imao drugu ocenu osim petica. Bio je najbolji učenik Druge muške gimnazije. Najbolji matematičar u celoj generaciji. A sa istom ocenom polagao je ispite i na ulici, i to odmah po useljenju u Cvijićevu…
Pisanje

Počeo sam da pišem u gimnaziji. Imam dvadesetak svezaka dnevnika koje sam pisao, počev od šestog razreda. Pre toga, na pruzi Kučevo-Brodice, dobio sam zadatak da napišem “Kozeriju” za logorsku vatru. Više se i ne sećam šta sam napisao. Ali su mi svi čestitali. A novinar Mihailo Simić reče nekome: “Ovaj će da bude pisac.” To mi se dopalo. Da budem pisac. Dotad su mislili da ću biti slikar. Dobro sam crtao, i u školi crtao za one koji bi inače dobili slabu ocenu. Ali šta će prevagnuti, prelama se u pubertetu.

Upisao sam prava jer se nešto moralo upisati. Pisao sam svakog dana po dve-tri strane i nekako raščistio sa sobom da ću to raditi celog života. I sve do januara nisam nijednom otišao na fakultet. U decembru izađu sabrana dela Mopasana. Damir kupi svih dvanaest knjiga i ja svakog dana pročitam po jednu. U januaru on mi kaže: “Ti ništa ne učiš. Kakav ćeš student da budeš?” “Znaš, šta”, odgovorim, “nisam ja za pravnika. Ne privlači me. Nego ću do leta da obnovim matematiku, za prijemni, pa ću na jesen da upišem tehniku.” “U redu”, prihvati on, “ali nemoj da izgubiš još šest meseci. Daj ti prvu godinu prava, a posle, ako se opet predomisliš, idi na tehniku.” Pomislih, a što ne bih imao i dva fakulteta. I dam u junu svih šest ispita sa prve godine. I naravno, predomislim se.
Pripravnik

Radio sam kao pripravnik u republičkom ministarstvu prosvete, i punio se negativnom energijom. Ministar je bio Zdravko Vuković, kasnije generalni direktor televizije. Sretne me jednom na izlazu iz zgrade i upita: “Čujem da hoćeš u sud na praksu?” “Pa”, rekoh, “vaša je zakonska obaveza da me pošaljete.” “Kakva zakonska obaveza?!” “Ja sam pripravnik”, objasnim, “imam prava na šest meseci obuke u sudu.” “Pa ti ćeš”, kaže, “da ostaneš tamo.” “Ako me budu hteli, hoću.” “A šta mi imamo od toga?” “Ima država”, odgovorim. “Ja nisam vaš. Treba da idem tamo gde sam državi najpotrebniji.” Rasprava s ministrom, nasred Terazija. I pošalje me u sud.

Devet godina kasnije, kad je emitovana serija “Diplomci”, sretnemo se opet tako, na kapiji. On izlazi iz televizije, ja ulazim. Već je bio generalni direktor, a Bubuleja napravio euforiju u javnosti. On me zagrli i poljubi.

Sud

Predsednik suda gde sam bio pripravnik, Sava Mandić, 33 godine, samo pet više od mene, a već jedan od najboljih krivičara u Srbiji. Komunista sto jedan odsto! Od onih za koje se govorilo “pravi”. I zadrt, što se govorilo za svakog ko je držao do principa. I malo krut, jer su sve sudije bile starije od njega, pa da bi se znalo ko je najstariji. I pun planova da od suda napravi modernu i dinamičnu ustanovu.
Na jednom od stručnih sastanaka, referišem jedan predmet, i zaključim da je Vrhovni sud pogrešio. Obrazložim i zašto. On me pažljivo gleda, vidi me prvi put, dotle je bio na godišnjem odmoru. Kad sam završio, kaže: “Bravo, pripravniče!” Posle sastanka upita sekretara suda: “Ko je ovaj?” I onda je čitao presude koje sam pisao za sudije. Trudio sam se da obrazloženje ne bude suvoparno, da bude zanimljivo, ali i jasno, pa i onome ko je spor izgubio. Bile su to za sudsku praksu malo neobične presude.

Sutra u deset

Prođe šest meseci i bude poslednji dan, a on uđe moju kancelariju: “Jesi li podneo molbu da pređeš ovamo?” “Nisam.” “Podnesi.” “A ministarstvo?” “Daj otkaz.” Tako. Posle mesec dana kaže mi sekretar suda: “Nešto ovde nije u redu. Stigla plata, ali tvoje nema. I nema rešenja da si postavljen.” Ode kod predsednika i obavesti ga. Sava, dok je sekretar još bio tu, pozove telefonom ministra pravosuđa Spasoja Đokovića. Tada su i pripravnike u sudovima postavljali ministri. “Šta je sa onim Pavićem?”, upita ga. “Mi smo se dogovorili da on od prvog bude u ovom sudu.” Ministar odgovori da su na to mesto postavili nekog drugog. Tako da su slobodna mesta popunjena. A onda Sava kaže ministru: “Sutra u deset sati pre podne, ako rešenje za njega ne bude na mom stolu, imate vi na svom stolu moju ostavku!” Zatvori telefon i pored zabezeknutog sekretara ode kući. Sutra je došao tačno u deset i rešenje ga je čekalo na stolu.

Da danas imamo dvadesetak takvih predsednika u sudovima, pravosuđe bi nam bilo dobro. To nije stvar ideologije, već morala, etike i – pre svega – karaktera. Pored Save Mandića, uverio sam se kasnije, niko nije mogao da bude izabran za sudiju ako ga on nije ocenio kao poštenog čoveka, dobrog radnika i vrsnog stručnjaka. Mogao je biti u partiji sto godina. I kasnije, kad sam predložen za sudiju, on se, na zasedanju Skupštine opštine Savski venac, javljajući se za reč, izborio da budem izabran ja. Bilo nas je 72 kandidata za to jedno mesto.

Višnja na Tašmajdanu

“Višnja” je štampana 1966. I tri godine stajala je po uredničkim fiokama. Pisao sam je dugo, doterivao, prepravljao, u vreme kad sam se, uslovno rečeno, rastajao sa jednim periodom života. Taj roman je bio odjek mladosti, gimnazijskih dana bezbrižnosti i vedrine koja odlazi s nekim godinama. Bila je to knjiga o mojoj generaciji. Kako smo se zaljubljivali i razočaravali i mnogo maštali.
Recenzent mi je bio Vasko Popa, urednik u “Nolitu”. Pozvao me i rekao: “Noćas smo je pročitali, Miloš Stambolić i ja. Imam samo jedan savet. Uvek pišite ovako. Vidi se da je ovo rukopis izašao iz vaše ruke, bez ikakvog ‘izma’. Ostanite mu verni.” Obećao sam.

Knjiga potpuno anonimnog autora, bez početničkih rapavosti, bila je veliko iznenađenje. Odmah je postala bestseler. Za godinu dana prevedena je na češki, poljski, rumunski i bugarski jezik. U Češkoj sam sa Ljiljom bio gost izdavača. Dočekali su nas kao da je došao Ivo Andrić. Dobili smo “tatru” i vozača, obišli sve zamkove, Karlove Vari, Prag i restorane, i potrošili za petnaest dana ogroman honorar, do poslednje krune. To je bila knjiga koja mi je odjednom otvorila sva vrata. I posle nje sve je bilo lakše. I da nije tako bilo, ja bih pisao. Kad pišem, osećam se bolje. Dugo sam oklevao da to ponudim izdavaču. Čitali su moji drugovi. Dušan Miklja, sa kojim sam se u mladosti družio, pročitao je “Višnju” u rukopisu i rekao mi: “Ti ne treba da radiš ništa drugo. Samo da pišeš.” I tek onda sam tekst odneo u “Nolit”.

Ljiljana

Na neki posredan način taj roman me je doveo i do Ljiljane. Ona je knjigu pročitala u studentskom domu, i tako me upoznala pre nego ja nju. Kad sam je prvi put sreo, bio sam u vrlo jadnom stanju. Tri meseca pre toga umro mi je otac, moj najjači emotivni oslonac u životu. Osećao sam se beskrajno sam i opustošen. Kao delfin nasukan na obalu, nesposoban da se vrati u vodu ako ne naiđe plima da ga povuče.
Ali naišla je ona. Ušla je u sudnicu kao pripravnik kod nekog advokata, da zastupa šofera Vladu. Vlada je bio vozač “Laste”, najbolji, sa 300.000 pređenih kilometara, bez kvara, ali sa jezičinom zbog koje je stalno kažnjavan, tri puta uzastopno poslednjom opomenom, i konačno isključen. Taj čovek koji nas je doveo u vezu odmah mi je bio simpatičan. Upitam ga zašto je za pravnika rekao da je gnjida. “Pa, moram”, kaže, “kad jeste gnjida. Dobio je šest meseci plaćenog odsustva da položi pravosudni ispit i nije ga položio, nego je šest meseci duvao u sviralu.” “I šta misliš?”, upitam ga, “kako se oseća čovek kad ga tako vređaš?” “Boli ga uvo”, odgovori on. “Sedi ovde i sluša mrtav ladan.” I pokaže na zastupnika “Laste”. Posle je, izlazeći iz sudnice, rekao Ljilji: “Dobićemo spor. Video sam kako vas sudija gleda.”
Završnu raspravu zakažem pred kraj radnog vremena, i pošto smo “slučajno” zajedno izlazili iz zgrade, pozovem je na kafu kod “Malog Pariza”. Na toj kafi nikako da dogovorimo sledeći susret. Ona je gledala u neki notes, pa je ispalo da ne može ni sutra ni u četvrtak, a onda sam ja folirao da ne mogu u petak, a u subotu je ona išla na put, i tako dalje, vrlo slično susretu Šurde i Vesne u “Vrućem vetru”. Ipak smo se nekako usaglasili.

Velika snaga volje

Ljiljana je bila i lepa i izuzetno zgodna devojka. Na taksi stanici vozači su trubili za njom. Ali se uskoro pokazalo da u njoj ima i onog nečeg što sam mislio da više neću naći. Najpre se pokazalo da ne ume da laže. I kad bi pokušala, brzo je odustajala. Nije joj išlo. Onda sam otkrio da se iza njene ranjivosti krije velika snaga volje, da će i veliku ljubav preboleti ako nije obostrana. I, ono što je kod nje bilo vidljivo već posle nekoliko susreta: velika dobrota. U spletu vrlo protivurečnih osobina, između osećanja časti i jakog ega, s jedne, i sklonosti altruizmu i brige o tuđim nevoljama, s druge strane, uvek bi preovladala želja da nekom pomogne. O tome je kod nje odlučivao karakter više nego ženska slabost i laka suza.

Kasnije, u Vlasotincu, njena majka Olga, sa kojom se u moj život vratilo mnogo one dobrote i spokojne razboritosti koje su otišle sa mojom majkom, i čiji je karakter nasledila, ispričala mi je priču o starom, usamljenom i nepokretnom čoveku kome je sređivala i čistila sobu. Još je bila devojčica i, na putu do škole, obavila bi to.

Moj dobri prijatelj Peda, kome niko nije valjao, pa ni ja, rekao mi je: “Ako se ne oženiš Ljiljom, obična si budala.” Bila je to najvažnija i najbolja odluka u mom životu.
Televizija

Ljiljana je najzaslužnija, ili najviše kriva, što sam počeo da pišem za televiziju. Mislio sam da ću pisati isključivo knjige.

Televizija je jedno vreme izgledala kao puka atrakcija. Ljudi su se okupljali oko televizora u mesnim zajednicama kao oko logorske vatre. Vidim ih, sede kao u bioskopu, poređali stolice, svi čekaju da se makne onaj krug sa ekrana i počne program. Pitam, šta se daje. Neka nemačka drama, kažu mi. Bez prevoda. Sede i gledaju. Desetak godina je prošlo, televizija je već proizvodila obilan i igrani program, ali tu nije bilo temeljnog rada, što bi privuklo čoveka koji se ozbiljno bavi pisanjem.

Odmah po štampanju “Višnje” Ljuba Radičević mi je predložio da od romana napravimo seriju. Odbio sam. Ali Ljilja je mislila drukčije: “To je medij sa kojim ćemo mi živeti. Tu možeš da pomeraš stvari. To je otvoreno polje. A sa knjigama, vidiš i sam. Jedan urednik štampa drugome u svom preduzeću, a onda mu se ovaj revanšira u drugom. Pa se onda pravi serkl oko nagrade, i nagrada prodaje knjigu. Interesne grupe su premrežile taj prostor. Neće se više pitati Vasko Popa. Na televiziju kad izađeš, niko te ne može zaustaviti ako si dobar.”

Napišem “Diplomce” i ostvare se moja najcrnja predviđanja. Aca Đorđević, kome je tekst ponuđen, tražio je tri meseca priprema. Ali Slobodan Novaković, urednik koji je bio oduševljen tekstom, pusti ga odmah u produkciju, a režiju poveri Nebojši Komadini, čoveku teatra, a ne televizije, i stavi ga u nemoguće uslove: za dva dana da snimi epizodu od 60 minuta. I tako, pedeset posto vrednosti teksta u realizaciji je izgubljeno. I danas kad ih gledam, vidim da je to urađeno ispod onog što smatram dobrim standardom. Serija je, svejedno, postigla veliki uspeh, a Bubuleja postao nacionalni junak. Ali ja sam bio vrlo nezadovoljan. I na ivici odluke da više ne radim za televiziju. Naišle su godine kada su me zvali da pomognem drugima: “Pozorište u kući”, “Otpisani”, “Obraz uz obraz”, “Salaš u Malom Ritu”. I tako sve dok nije došlo do saradnje sa Savom Mrmkom.
Sava Mrmak

Saradnja s njim bila je presudna. Rediteljsku školu učio je na BBC a i inače je u sebi imao nešto od anglosaksonske preciznosti, što se ovde nazivalo gospodskim držanjem. Ta preciznost mi je odgovarala. I posebno – puno poštovanje teksta. Nikad ništa nije ni pokušao da menja. Naprotiv, glumcima je govorio: “Čitajte didaskalije pisca. One su indikativne i vrlo dobro uputstvo za vas.” Ako je imao neku primedbu, zvao me je telefonom.

Kod njega je sve bilo pripremljeno do najsitnijeg detalja – scenografija, kadrovi, glumci, njihove probe, razigravanje, znanje teksta usred noći se podrazumevalo, razgovaralo se i o liku koji glumac treba da kreira, da ne bi došlo do pogrešnog čitanja.

I – kad sam pogledao prvu našu dramu “Čovek koji je bombardovao Beograd”, rezultat je bio briljantan. To me je konačno opredelilo. Može, dakle, i na televiziji da se radi dobro. Televizija nije imala boljih reditelja od Save Mrmka i Ace Đorđevića. Bili su prave televizijske zvezde. Njima bih dodao Šotru, ali ova dvojica više nisu živi, pa osećam kao svoju dužnost da im na ovaj način odam priznanje.
Aleksandar Đorđević

Konačno smo se našli na “Vrućem vetru”. Oduševio se tekstom kao malo dete. Ali, za razliku od Save, bio je slab prema nekim glumcima. Umeo je da im odglumi scenu pre snimanja a onda dozvoli poneku improvizaciju. Već kod drugog našeg posla Sava je govorio svima: “Ne dirajte u tekst. Rečenice su kod Siniše kao cigle u zidu. Ako izvadite jednu u prvom delu, pojaviće se rupa u drugom.”